LIBAN U NOVEMBRU
Zemlja stradanja, bogate istorije i odlične hrane

Vodič SnoWhite, 2019g

LIBAN U NOVEMBRU

Bejrut

Pre nego što sam krenula put Bejruta, čitala sam dosta raznoraznih tekstova na internetu. Bejrut je bio destinacija koja mi nije bila nimalo poznata, pa sam pokušavala da se informišem na razne načine.
Od svega pročitanog ostalo mi je upečatljivo da je Bejrut „Pariz bliskog istoka“, da nema ljubaznijih ljudi od njegovih gradjana i da je ovaj kosmopolitski grad jedan od najposećenijih turističkih destinacija sveta.
Moje prvo vidjenje Bejruta,a i drugo i treće, proizvelo je sumnju  kod mene, da li sam ja na istom mestu o kojem sam toliko čitala na internetu.
Slećem na skroman aerodrom ali ne pridajem važnosti tome, gde nas sa tablom u ruci čeka vozač, unapred rezervisan preko sajta vrlo povoljno(oko 20€ po pravcu po vozilu).
Vozač je bio prilično profesionalan, posebno ako ga uporedim sa ostalim taxistima koje ću kasnije sretati. Tako da je moja preporuka da rezervišete unapred taksistu, jer ćete tako dobiti pouzadnog vozača iz proverene agencije.

Smestili smo se u Hotel Oriental Prince 4* u delu grada koji se zove Hamra.
Kategorizacija hotela je niža u odnosu na evropski standard, pa bi ovaj hotel po mom mišljenju mogao da ponese 3*. Sam hotel je na lepoj lokaciji blizu trgovačke ulice Hamra u kojoj možete naći sve od trgovina, butika, hrane, kafića, menjačnice, tržni centri i banke. Zaista jedna poznata, dugačka i aktivna ulica.
Hotel je malo stariji ali lepo održavan, sa korektnom uslugom i doručkom. Čak su nam ponudili i ručak i ako ga nismo platili, već smo platili samo noćenje sa doručkom.
Jedino je pogled iz hotelske sobe loš, udarajući na susednu oronulu zgradu udaljenosti od 3m, odakle dolaze znatiželjni pogledi uglavnom Arapa.
Mada sam grad je nabijen gradjevinama raznih visina, koje su nicale potpuno neplanski bez ikakvog projekta i smisla. Pa tako i sumnjam da i jedan gradski hotel ima lep pogled, osim onih u prvom redu do obale. Sve u svemu, bili smo zadovoljni hotelom, za novac koji smo platili.

Kad izadješ iz hotela na ulice Bejruta, tu si već prepušten sam sebi i treba da otvoriš oči širom. Počev od saobraćaja koji deluje kao osinjak, razljućenih osa, kojima je neko uništio osinjak. To ne znaš odakle ide, gde ide, odakle trubi, kome i zašto trubi i ovde se već srećeš sa klasičnom arapskom zemljom. Pešački ne postoji, a taxi hvataš u hodu. Srećom mi smo se dobro snašli i na vreme prepoznali da smo akteri pancir turizma a ne turisti tamo nekog „Pariza bliskog istoka“.
Jedna arapkinja nas je uputila u cene taxija. Rekla nam je koliko da im damo i ni liru više.
I tako on za nama polako vozi uskim ulicama Bejruta, dok kolona trubi iza njega i dok se on cenka sa nama. Mi smo nudili 2000 libanskih lira po osobi i za toliko nas je i vozio.

Na svakom ćošku gledaju da vas prevare-što je opet pokazatelj tipične arapske zemlje. Pritom sam ja visoka i plava pa su svi mislili da sam ruskinja, što znači da imam para, mogu dosta da mi otmu na lep način. Svakoj trećoj osobi sam govorila: „Ja nisam ruskinja, ja sam srpkinja, nemam para“. A ja i drugarica došle same u Bejrut, što znači da nismo baš turisti koje možeš da prevariš.

Za jedan dolar dobije se oko 1600-1800 Libanskih lira, zavisi od menjačnice i dana.
Udjem u jednu menjačnicu gde sede dva muškarca i žena. Menjam 10 $ u menjačnici gde je kurs 1780 lira za jedan dolar. Za 10 dolara dobijam 16000 lira. Naravno pobunim se i tražim joj još 1800 lira. Njih troje gledaju se medjusobno i muškarac vadi još 1000 lira, daje blagajnici da da meni. Ja je gledam i mislim skrivena kamera. Tražim još 800 lira, gde mi ona odgovara da nema sitno 800. Odlično rekoh, daj mi hiljadu. Tako sam ja jedva izvukla svoj novac.

 

 

 

 

 

 

 

Krenuli smo peške da obidjemo grad, jer je to jedini način da upoznate duh grada, njegove stanovnike, arhitekturu i zavirite u svaki ćošak ove metropole. Ne kažem da je grad mali, već da je to dobar način upoznavanja grada, naravno ako ste u kondiciji. Mi smo dnevno prelazili po 12-13 km.
Bejrut je tipičan arapski grad sa užasno izmešanom arhitekturom, koju smenjuju stakleni luksuzni neboderi, prelepe crkve,džamije i druge gradjevine u mletačkom i arabesknom stilu i napuštene zgrade, pune rupa od gelera.
Taman počneš da se diviš nekoj građevini a već te zapljusne užas pogleda na neku ruinu koja se naslanja na prelepu građevinu. Ovde je građanski rat završen 1991 godine, pre skoro 30 godina. Jeste se mnogo od tada izgradilo ali još mnogo je i ostalo da se izgradi, da bi ovaj grad počeo da liči na nekadašnji „Pariz bliskog istoka“.     Postoje delovi grada gde su nikli besni, stakleni neboderi, gde žive uglavnom stranci, gde je sve poput velikih bogatih azijskih gradova.

A onda usred svog tog stakla i luksuza, stidljivo se izdiže usamljena crkvica iz mletačkog perioda, koja svojom lepotom zadržava pogled svakog prolaznika. A onda jedno veliko pitanje: Otkud ovo ovde? Da li je sav ovaj luksuz izgradjen oko crkve ili je ona odnekle doneta i spuštena ovde u komadu. A ona se uklapa u taj staklenik ko da jedete ribu sa jogurtom.
Uglavnom su te luksuzne zgrade smeštene uz more i promenadu udelu grada koji se zove Korniš. Promenada je divna, veoma dugačak i širok bulevar gde možete da šetate dugačkom stazom ispod drvoreda palmi.

Svako ko se u ovom gradu bavi sportom, srešćete ga na ovoj promenadi uz obavezno trčanje pored vode.
Ovde možete videti lepotu Bejruta, njegov duh i karakter koji pleni, onu lepu stranu ovog grada. A to su raznoliki ljudi, to su dve drugarice koje trče-gde je jedna oskudno odevena a druga prekrivena feredžom. I to je lepota ovoga grada ta raznolikost sažeta u jednu celinu koja živi tako bez konflikta.
Tokom gradjanskog rata ljudi i grad su bili podeljeni na muslimane i hrišćane, a sad isti ti ljudi žive zajedno u pomirljivoj zajednici. I svugde po gradu ima i crkava i džamija i nijednoj bogomolji nije dat akcenat već se poštuju podjednako.

Zbog toga vredi posetiti Bejrut, videti od njega i učiti kako pomirljivo žive ljudi koji drugačije misle.
I zaista oseća se ovde sloboda religije, sloboda mišljenja i jedno veliko bratstvo medju vernicima različitih bogomolja. Gradjani Bejruta su arapi koji govore arapski i koji se mole u crkvi ili džamiji. I osim onih koji nose feredže za druge nećete znati kojoj religiji pripadaju. U tom smislu može se reći da je ovaj azijski grad najevropskiji ali u svakom drugom smislu ovom gradu je mesto u Aziji.
Taj način tretiranje žena u arapskom svetu je ovde možda blaži ali se ipak primeti. Jer ne mogu da ne primetim da na gradskom kupalištu nećete videti ni jednu žensku osobu. A nećete videti ni mešano društvo u kafiću.
Na ulici nas startuje policajac koji je na dužnosti, nabacuje nam se i predlaže da nas povede u obilazak grada i okoline. Na ruci uredno burma a na njegovom licu nikakav znak da radi nešto grešno, već nešto sasvim normalno. To je ta arapska kultura, gde je normalno imati više žena i gde one služe za zabavu, radjanje i briga oko dece i briga oko domaćinstva,dok muž saletava turistkinje.

Idući promenadom stiže se i do dela grada Raouchen, gde se nalaze Raoucke rosks.
Na samoj obali je i restoran Bay rock, gde možete da sednete na piće ili neki lep obrok, dok posmatrate pejzaž prirodnih formacija. Ukoliko ne želite da sednete na piće, pored restorana je mesto odakle se posmatraju stene.
Ako ste u Bejrutu, ovde morate doći, jer je to jedna od najključnih tački turizma Bejruta. Mene su ove egzotične stene fascinirale, ali to je stvar interesovanja. Svakako je vredno posetiti ih, jer ćete ovde napraviti odlične fotografije i selfije.

Bejrut nije skup grad, cene su prilično slične drugim evropskim gradovima poput Soluna, Venecije, Budimpešte itd. Najskuplje piće platila sam upravo u restoranu Bay rock, koji i jeste najatraktivniji. Ovde je prilično loša kafa bila oko 5$ a pivo oko 6,7$, s tim da su imali i happy our za alkoholna pića, gde smo dobili još jedno pivo gratis. Česta su mesta gde imaju Happy our za raznorazne teme.

Stari deo grada je uspeo da zadrži svoju lepotu time što se ovde nije mešala arhitektura i nema mnogo ruiniranih zgrada, jer su vec odavno sve obnovljene od rana gradjanskog rata. Ima dosta crkava što pravoslavnih što katoličkih i isto toliko i džamija. Iskopine antičkog Bejruta, iskopine i kupatila iz rimskog perioda, prelepi trgovi u francuskom stilu, sve je to skoncentrisano u centru ovog grada. Umesto starog bejrutskog suka, sada je izgradjen tržni centar pogodan za šoping. Brdo restorana i kafića u centralnom delu grada, vas mogu ugostiti na predah od šetnje. I ako je stil života i gradjana skupocen u ovom delu grada istovremeno je centar oaza arapskog šmeka.

Vidi se da je grad podeljen na jako siromašne i jako bogate i to od arhitekture i stambenih zgrada, preko odevanja, do voznog parka, gde možete videti ferarija vrlo često ili neki drugi skupoceni auto, dok za njim šklapara neko vozilo iz Titove mladosti.

Libanska hrana me je oduševila. Veoma je začinjena, nije posebno ljuta i bogata je proteinima. Sta god da naručite u restoranu ili brzoj hrani nećete pogrešiti. Sve što sam probala bilo je vrlo ukusno. Falafel od leblebija, libanski ćevap, kebab i urolane pice, Shavarma libanski giros, Kofta ili ti Libanske ćufte, Šiš Taouk, sve je to bogato mesom i prelivima dok je hleb vrlo tanak i oskudan. Samo su mi njihovi kolači bili čudnjikavi, drugima bi se možda i svideli. Imaju tradicionalne kolače sa sirom, pistaćima i sirupom, kolače na bazi pudinga i neizostavne baklave. Cene za fast food se kreću oko 2-3$,toliko isto i za kolače, dok su cene u restoranima baš raznovrsne od 10-15$ po obroku pa naviše.
Što se tiče ljudi u Bejrutu, bilo je onih koji su bili ljubazni, bilo je i onih koji su prevaranti a bilo je i neljubaznih, ali nigde nismo naišli na nekog ko nas je bacao u nesvest od gostoljubivosti.

BIBLOS

Ako ste u Libanu, Biblos je grad koji ne smete da zaobidjete.

Jedan dan smo odvojili za Biblos.
S obzirom da su nam za ekskurziju trazili 150$ i to samo za prevoz do Biblosa i ulaz u pećine Jeita Groto, mi smo odlučili da do Biblosa krenemo sami.
Sa jedne od autobuskih stanica, koja se nalazi ispod mostova i deluje prilično jezivo uhvatili smo autobus, koji je vozio do Tripolija preko Biblosa.
Karta po pravcu je kostala 5000 lira, sto je oko 3$. U autobusu smo čekali još sat vremena da krene, ne znam iz kojih razloga, možda da se autobus napuni.
Grozno je koliko su arapi neodgovorni i koliko sati traje njihovih pet minuta.
Ovaj autobus propustio je četiri vremena polaska,pa se tako nikako ne možete osloniti na red vožnje. Do Biblosa smo putovali oko 30 minuta, autoputem koji podseća na našu Ibarsku magistralu, samo sa dve trake više. Ne postoje bankine, žuta traka, već se  autoput spaja sa gradom, kao nekakav bulevar.
Gužve, preplitanja, spora vožnja, čini ovo kratko putovanje neudobnim i nervoznim.
A od Bejruta do Biblosa gradovi su povezani i tako se smenjuju da se nikako ne zna, kada smo i u koji grad ušli a kada izašli.
Po povratku iz Biblosa, popeli smo se na put (autoput) da zaustavimo neko prevozno sredstvo. Ovde je često prevozno sredstvo, kombić (ko to tamo peva), koji vozi kao linijski prevoz i staje svakom živom biću koje sretne uz put. Vožnja u povratku je trajala preko sat vremena i koštala nas je 2500 lira. I ako smo se u startu dogovorili 1000 lira za prevoz, vozač nam je na kraju tražio 5000 lira, po osobi naravno. Uz podugo svadjanje dali smo mu po 2500 lira i izašli napolje.
Jbeil (Džubail) kako mu je oficijalni naziv, mada ga svi znaju kao Biblos, je grad koji je u kontinuitetu naseljen još od 7000 g.p.n.e. To ga svrstava medju najstarije konstantno naseljene gradove u svetu, zapravo nalazi se na drugom mestu, odmah posle grada Jerihon u Palestini.
U 3v.p.n.e. ovde su se doselili Feničani, koji su gradu dali ime Biblos po njihovom brodu koji je prevozio papirus, a kasnije će Biblija poneti ime po ovom gradu.
Ipak Biblos je nadaleko poznat i veoma lepo očuvan, te ovde možete videti Biblosov zamak, Feničasnke hramove, ostatke Helenske arhitekture, crkvu Sv. Jovana Krstitelja, koju su krstaši podigli u 12. Veku, stari suk i još mnogo toga.

Biblos je trgovački grad koji je od davnina bio atraktivan za mnoge drevne narode, pa su ovde svoj duh i arhitekturu ostavili Feničani, Egipćani, Stari Grci, Rimska i Otomanska imperija. Prema tome, ceo ovaj grad je arheološki muzej na otvorenom, pomešanih civilizacija.
Kad se sa autoputa spustite u grad i krenete prema moru, proći ćete kroz stari suk i izbiti na feničansku luku. Levo od suka je tvrdjava, gde je ulaz 15$, gde se takodje nalazi i muzej fosila jer je Biblos najveće svetsko nalazište fosila. U ovom starom delu grada je i džamija i bazilika i ostaci hrama starog Rima.
Stari suk je dosta veliki, sastavljen iz dva dela, sa mnoštvo suvenira, začina i fosila. Restorani su vrlo lepi, mediteranski i skupi. A ljudi u Biblosu su potpuno drugačiji od gradjana Bejruta. Kulturni, ponosni i obrazovani.

Biblos je biser Libana, pravi predstavnik ove zanimljive i intrigantne države. Potpuna suprotnost Bejrutu i ako se nalazi vrlo blizu ovog glavnog grada.

Vodič SnoWhite

MOŽDA VAM SE SVIDI

062 853 9397

ponedeljak-petak 09:00-20:00
subota 10:00-15:00

IMATE PITANJE?

smestaj na tasosu baner
Uniqua baner
Facebook Pagelike Widget
turisticka agencija
  •   Antifašističke borbe 4/20 VI sp,   11070 Beograd

  •    Tel:  +381 62 853 93 97

  •    Mob.:  +381 64 531-9553

  •    info@feragosto.com

  •    Radno vreme online agencije:  09-20h radnim danima; 10-15h subotom

Naša Lokacija

© 2019 Feragosto Travel

Podaci na našoj web stranici su informativnog karaktera. Zvanični su samo štampani programi putovanja, koji su sastavni deo ugovora o putovanju i dostupni su Vam u našoj agenciji.